Једнаестогодишњи дечак је рекао: „Мама“ ове песме не играју, и не певају, оне ходају.“ – почиње своју критику збирке песама „Капи завичаја“ Биљана Петровић Михаиловић, збирке чији аутор је Блажо Ј. Стевановић.
„Игра која води“, „Извору на дар“, „Напијена јутра“ и „Распеваност“ су четири циклуса поетске збирке „Капи завичаја“ Стевановића. Осим последњег циклуса „Распеваност“, који обухвата нове, тематске разноврсне, а римом и једноставношћу разговорне лексике естрадне песме, пред читаоцима је поезија која је сада у нешто другачијем облику. „Ход Таре“ је једна од најлепших песама у овом издању, као да „сјећање дуго“ расте и вреди сваког дана више што је дуже време протекло од одласка у „велики свет“.
Поетски мотиви су различити – од топлине огњишта у завичају и очију Дурмиторке и Шумадинке преко света деце која су увек „велика“, а жеље су им неспутане, јаке и смеле, до збуњених питања о настанку, развитку песме и судбине поете.
Нема поезије без пламена, живота без песме, мира без љубави, лепоте без природе, будућности без страсти, детињства без уметности, песника чије надахнуће не заслужује труд читања.
Блажо Ј. Стевановић, рођен 5. априла 1949. године у Мештрервцу. Основну школу учио у Бобову, а гимназију у Пљевљима. Студирао је у Крагујевцу и Београду, где је дипломирао на Филолошком факултету.
Објављене књиге поезије: Тишина поља, Јачање семена, Јахачи зоре, Глас извора, Тарски ход.
Члан је Удружења књижевника Србије од 1999. године. Поред поезије бави се новинарством и пише књижевну криику. Његова поезија превођена је на италијански, шведски, енглески и француски језик.
Поезија му је уврштена у пљеваљску антологију „Одабир“ и шведску антологију под насловом „Поезију ће сви писати“.
Добитник је награде Министра просвете 2000. године за књижевни и менторски рад са ученицима. Запослен је у основној школи „Свети Сава“ у Великој Плани.
