Вукица Иванова-Стоименова рођена је 1935. године у Босилеграду. Овде је завршила основно и средње образовање, потом је студирала и дипломирала историју југословенске књижевности у Скопљу. До пензионисања радила је као наставница српског језика.
Преминула је 5. априла 1998. године у Нишу.
Књижевном, посебно песничком делатношћу почела је да се бави већ у школским годинама. Пише песме у којима изражава своја осећања и погледе на живот и завичај. Као студент, а касније и као професор књижевности, наставила је да ствара.
Године 1982. њена песма „Насмејано сунце“ добила је другу награду на креативном наградном конкурсу часописа „Мост“. Награда ју је још више подстакла за нова стваралачка трагања и од тада, заправо, почиње њена редовна и плодна сарадња у издањима „Братство”. Објављивала је поезију и преводе књижевних дела српских аутора у часопису „Мост“, а чланке, репортаже, песме у листу „Братство“, песме и приче за децу у „Другарче“.
Вукица Стоименова је аутор четири књиге: збирка поезије „Сунце насмејано“ и „Сан и Јава“, „Невенов венац“ – збирка преведених песама за децу Јована Јовановића Змаја – и збирка народних песама из Босилеграда „Девојче бело и црвено“.
Као дугогодишњи сарадник издања „Братство“, Вукица је дала велики допринос њиховом развоју и вредновању. Увек тиха и одзивна, бескрајно посвећена свему што је представљало духовну лепоту, стрпљиво је пунила своја песничка надахнућа добро осећаним и нежним стиховима.
Њено име остаће трајно уписано у културну ризницу наше мањине.
